Knjiga Snovi Mihaila Bulgakova (Fedon, Beograd, 2013, str. 303.) pristupa iz perspektive snova interpretaciji jednog od najznačajnijih i umetnički najuspešnijih romana XX veka, Majstoru i Margariti Mihaila Bulgakova. Pokazuje se da su snovi deo dubljeg, odnosno višeg sloja značenja – dubinsko-psihološkog, etičkog, filozofskog i metafizičkog – kao i da u sebi nose ključ za razumevanje tih nivoa, pomažući nam da dopremo do smisaonog jezgra Majstora i Margarite. Oni, između ostalog, osvetljavaju „tamna mesta“ bulgakologije i pružaju svoj odgovor na ključne probleme, poput nedovršenosti Bulgakovljevog „oproštajnog romana“ i pitanja zašto Majstor nije zaslužio „svetlost“ već „spokoj“, pri čemu osvetljavaju i čuvene maksime, od tvrdnje đavola Volanda da „rukopisi ne gore“ do Ješuinog (to jest Hristovog) opažanja da je „kukavičluk jedan od najvećih poroka“.
Snovi, štaviše, odražavaju strukturu romana, javljajući se na svim ravnima dešavanja: jerušalaimskoj, moskovskoj i mističnoj, pa se kroz njih prelamaju osnovne teme i najznačajniji motivi Majstora i Margarite: od tematizacije problema vlasti, njenog odnosa prema pojedincu i đavolskim mehanizmima kojima pribegava i zdušno se njima koristi, preko teme ljubavi – aktivne i pasivne, umetnosti i istine, do sagledavanja važnosti ličnosti, teme iskupljenja, motiva probuđene ljudskosti i savesti, kao i pitanja mogućnosti suštinskog, unutrašnjeg preobražaja čoveka i dosezanja slobode.
Problematizujući odnos dobra i zla, svetlosti i tame, Boga i Đavola, i pitajući se o ljudskoj prirodi u ovom svetu, ali i o večnosti, autorka pokazuje da Bulgakovljev roman podstiče čitaoca da prevaziđe pojednostavljenu, crno-belu sliku o dobru i zlu i sagleda odnos ovih principa na nov, plodotvorniji način, pozivajući ga da svoj život u ovostranosti ne izjednačava sa prolaznim, banalnim i relativnim, već da ovde i sada uspešno ostvari kontakt sa beskonačnim, apsolutnim i besmrtnim, što dobrim delom može biti učinjeno upravo posredstvom snova.
