Ljudi se, kao što je poznato, bave snovima i njihovim tumačenjem već četiri hiljade godina, ali tek pojavom Sigmunda Frojda, nešto kasnije Karla Gustava Junga, a potom i Leopolda Sondija, započinje era naučne interpretacije snova.
Snovi svoj pravi i puni smisao dobijaju u svetlu individualnog, kolektivnog i familijarnog nesvesnog, što se sasvim jasno može videti u knjizi Ivana Nastovića Psihologija snova i njihovo tumačenje.
Većina ljudi živi u zabludi da su snovi nešto nevažno i sporedno u životu, iako svi celog života sanjamo, dobijajući od snova neretko veoma važne poruke i pouke. Snovi nisu samo od velikog dijagnostičkog, terapeutskog, prognostičkog i etiološkog značaja, već nam oni ukazuju i na kojim problemima treba raditi na početku psihoterapije, pa se shodno tome analiza snova nalazi u središtu i Frojdove psihoanalize, i Jungove analitičke psihologije i Sondijeve šikzal-analize, odnosno u središtu svake dubinsko-psihološke psihoterapije. Jer, za razliku od psihološkog i psihijatrijskog intervjua, putem kojih dobijamo svesnu anamnezu, odnosno ono što osoba zna o sebi na nivou svesnog dela ličnosti, analiza snova nam omogućava dobijanje nesvesne anamneze, tj. onoga što osoba ne zna o sebi, a što je od središnjeg značaja ne samo u psihoterapeuskom procesu već i pri radu na sebi u okviru grupne analize snova.
Snovi, kao što ističe Frojd, predstavljaju «kraljevski put u nesvesno». Zato ih, prema rečima Junga, i koristimo kao izveštače nesvesnog, jer nam oni odaju tajne koje su skrivene od svesti, što čine sa zaprepašćujućom tačnošću.
Stoga se za snove može reći da su od kamena koji su odbacili graditelji, postali kamen-temeljac, koji se danas nalazi u središtu dubinske psihologije, odnosno psihologije nesvesnog dela ličnosti.
Medjutim, snovi nemaju samo funkciju lečenja, već nas oni podučavaju, dopunjuju, usmeravaju, inspirišu, ukazuju nam gde grešimo i gde samo neprilagođeni i, konačno, daju nam odgovore na pitanja i probleme sa kojima svestni deo ličnosti ne može da izađe na kraj, jer svest, za razliku od nesvesnog, nikad ne vidi celinu.
Drugim rečima, snovi predstavljaju naše mudre pomagače i suflere, koji nas informišu kako da uspešnije rešavamo svoje životne probleme, u koje verovatno ne bismo ni zapali da smo razumeli i slušali poruke i pouke svojih snova.
Stoga Šopenhauerova poznata misao – da naše sanjajuće sveznanje, tj. naši snovi, treba da pouče i nauče naše budno neznanje, tj. svesni deo ličnosti – najpotpunije i najsažetije govori o značaju i funkciji snova. Jer, san uvek vidi dalje i dublje nego dan. Zato je potrebno da ponovo naučimo «zaboravljeni jezik snova» /From/, koji predstavlja prajezik iz kojeg su nastali svi jezici sveta, čime predstavlja neku vrstu dubinsko-psihološkog esperanta.
Shodno svemu tome, citirajući Junga, treba istaći da se istraživanjem psihologije snova ne sudaramo samo s najudaljenijim i najdubljim psihološkim i filozofskim, već i religioznim problemima, čijem razumevanju upravo fenomen sna pruža odlučujući doprinos.
Stručno tumačenje snova predstavlja odgovoran i delikatan posao, koji, pored specijalne obuke, iziskuje i specijalnu nadarenost, jer tumačenjem snova ulazimo u najintimnije tajne snevača. Stoga se u rukama tumača snova nalazi instrument od neprocenjive vrednosti, koji može biti od velike koristi, ali i štete, ako se nađe u rukama psihološki nepodobne i nestručne osobe.
Uostalom, kao što ističe Vuk Karadžić, jedna je stvar o nečemu znati lepo pričati, a druga je to znati valjano raditi, što posebno važi za tumačenje snova.