„Sanjam da se nalazim u dvorištu stare porodične kuće, gde ležim na zemlji i gledam ka kući. Vidim veliku sovu kako doleće iz dvorišta i spušta se na stepenice koje vode na tavan. Perje joj je upečatljivo i naglašeno, a boje se prelivaju od tamnobraon, preko smeđe do narandžaste. Najpre vidim samo jednu sovu, ali potom primećujem tri para. Potom doleće još jedna, sedma sova, tačno iznad moje glave, tako da joj vidim kljun. Osećam nelagodu jer znam da bi mogla da me kljucne. Budim se.
Nakon što ponovo zaspim sanjam da sam sama u nekoj velikoj kući, kroz koju se krećem i shvatam da je to zapravo palata, nalik starim rimskim palatama. Hodam iz prostorije u prostoriju po mermernom podu i svuda primećujem sluzavi, zelenkasti trag. Znam da je taj trag ostavila životinja koja živi u temeljima palate i izgleda poput zmije. Ta životinja preti da razruši temelje i celu palatu. Vidim porodicu koja tu živi. To je neka kraljevska porodica iz perioda starih Rimljana. Svi imaju crnu kožu i uske noseve povijene pri vrhu na gore. Oni beže iz palate i sa sobom nose nameštaj“.
U trenutku kada je ovo sanjala, snevačica se nalazila u višegodišnjoj ljubavnoj vezi kojom je bila veoma zadovoljna, ali je i pored toga bila neodlučna, tačnije nespremna da otpočne zajednički život sa svojim partnerom. To je prevashodno bilo uslovljeno njenom snažnom vezanošću za primarnu porodicu, pre svega za roditelje. Mada su njena dva brata već bila oženjena, ona se, iako u kasnim tridesetim, još uvek nije odlučivala na taj korak, i pored toga što je načelno želela da formira sopstvenu porodicu. Stoga se u prvoj sceni sna pojavljuju tri para sova, koji predstavljaju njene roditelje i dva brata. Svi su, dakle, u paru, osim nje, pa otuda sedma, „rasparena“ sova doleće i hoće da je kljucne. Sovu – pticu starogrčke boginje mudrosti Atene – u ovom kontekstu treba posmatrati kao arhetip, odnosno kao simbol noćne, ženske mudrosti, zrelosti i razuma. Ona snevačicu treba da probudi iz uspavanosti i pasivnosti, što sova u ovom snu i čini, pa se snevačica čak i budi iz sna blago uznemirena.
Spoznaja koju joj je svojom posetom i „ugrizom“ donela sova uticala je na nastavak sna, koji svoje poreklo ima u kolektivnom nesvesnom. Snevačica, naime, nije uspevala da pronađe rešenje svoje situacije u individualnom nesvesnom, zbog čega njena psiha i poseže za arhetipskim simbolima, koji su još prisutniji i snažniji u drugom delu sna, a koji treba da je osnaže i podstaknu na akciju.
Snevačica se više ne nalazi u staroj porodičnoj kući, već u starorimskoj palati. Tu palatu, međutim, iz temelja razara zmija – genius loci: duša i čuvar mesta, odnosno čuvar domaćeg ognjišta. Mada snevačica nije znala da su stari Rimljani verovali u genije kao personifikacije duše stvari i osnovnih principa života, niti da su domaće, porodične genije predstavljali u obličju zmije, to znanje je bilo prisutno u njenom kolektivnom nesvesnom, iz kojeg je izronila ova drevna simbolika. Niko drugi do genius loci razara „kraljevsku palatu“, zbog čega to mesto hitno mora biti napušteno. Završnica sna u kojoj se pominje nošenje nameštaja sugeriše da se život može i mora nastaviti na drugom mestu, što u ovom slučaju podrazumeva formiranje sopstvene, sekundarne porodice.