„Nalazim se u Narodnoj biblioteci. Sa dvojicom sam kolega, od kojih mi je jedan blizak, a drugog jedva poznajem. Treba da siđem u magacin biblioteke, da uklonimo neke koprive. Jedan kolega u ruci drži alatku kojom ćemo to obaviti. Silazimo, ali to sada nije magacin, već prostor koji izgleda kao neka opštinska biblioteka. Vidim police sa knjigama i jedan stub kraj kojeg je izrasla kopriva. Kopriva je crvena, veoma nalik kupusu i ne liči na koprivu. Svuda okolo su knjige. Koprivu treba iščupati“.
Ovaj san sanjan je u trenutku dok je snevačicin otac boravio u bolnici, nakon pretrpljenog moždanog udara. Otac je bio u komi i snevačica se pitala da li će preživeti. Asocirajući na koprivu, setila se reči svoje majke, koja je do tada uvek bila bolesna i za čije su zdravlje svi brinuli, a koja je to što se sada desilo ocu prokomentarisala rečima: „Neće grom u koprive“ (misleći na sebe). Otac je, po rečima snevačice, dobar čovek, blage i pitome prirode, nalik kupusu iz sna.
Mudrost nesvesnog je ovim snom snevačici sugerisala da je otac, usled teškog stanja u kojem se nalazio, sada nalik na biljku, zbog čega tu biljku treba iščupati. San je nagovestio skoru smrt oca, ali i pokazao da je snevačica spremna na takav ishod, odnosno da poseduje životnu mudrost i znanje. Za takav uvid nije joj bilo potrebno spuštanje u dublje slojeve kolektivnog nesvesnog, već je bila dovoljna i „lokalna“, „manja“ mudrost opštinske biblioteke.