Piše: Olivera Žižović
JUNGOV PLES I RVANjE SA NIČEOM
Od dvadesetih godina prošlog veka pa sve do izbijanja Drugog svetskog rata, Karl Gustav Jung je svojim učenicima, saradnicima, kolegama i grupi odabranih analizanata držao kraće i duže seminare iz analitičke psihologije. Stenografski beleženi, oni su potom prekucavani i davani učesnicima seminara, s tim što ništa iz tog materijala nije smelo biti citirano ili na bilo koji drugi način korišćeno bez Jungovog posebnog odobrenja. Mada ove tekstove nije revidirao niti ih je sam priredio, Jung je četiri godine pred smrt ipak odobrio da najvažniji od tih seminara budu objavljeni, do čega je došlo tek tokom osamdesetih godina prošlog veka.
Tako je bilo i sa seminarom o Ničeovom „Zaratustri“, koji će se pokazati kao najduži i najobimniji, budući da je trajao šest godina, od 1934. do 1939. godine, pri čemu je okončan ne zato što je tema bila iscrpljena ili obrađena do kraja već zato što su ratna dešavanja primorala grupu da prekine sa svojim okupljanjima.
Prvi deo Jungovih izlaganja o Ničeu i razgovora koje je vodio sa svojim učenicima tokom 1934. i 1935. godine, zabeleženih na šest stotina pedeset stranica, sada se nalazi i pred našim čitaocima. Reč je o velikom poduhvatu izdavačke kuće Fedon iz Beograda – prevođenju svih Jungovih seminara na srpski jezik, koji je započet pre dve godine objavljivanjem Jungove „Psihologije kundalini joge“. Činjenica da takvu privilegiju sebi nisu priuštile ni mnogo veće kulture od naše, kao i da kapitali seminar o Ničeu, koji je Jung držao na engleskom jeziku, do danas nije preveden na nemački, ovaj poduhvat čini još vrednijim pažnje.
Spajajući svoja ljudska, psihološka i filozofska interesovanja, Jung se poduhvatio dubinsko-psihološke analize dela jednog od nesumnjivo najznačajnijih i najuticajnijih modernih filozofa, pri čemu se pre svega usredsredio na njegovo osobeno i po mnogo čemu intrigantno ostvarenje – „Tako je govorio Zaratustra“. Niče je, bez obzira na gotovo potpuno nerazumevanje na koje je naišao i kritike koje su ga pratile, ovaj spis smatrao svojim najznačajnijim delom. U njemu su, uostalom, prisutne njegove najvažnije ideje: o imoralizmu, volji za moć, večnom vraćanju istog, kao i one o smrti Boga, natčoveku i nužnom prevrednovanju svih vrednosti.
Izbor „Zaratustre“ nije, međutim, neobičan ni sa dubinsko-psihološkog stanovišta, posebno kada se u vidu ima da je Niče prva tri dela ove knjige napisao u jednom dahu, svaki za po desetak dana, tačnije u specifičnom stanju izazvanom velikom ličnom krizom kroz koju je prolazio, a koja je kompenzatorno bila praćena snažnim nadahnućem i povišenom intuicijom. Posredi je ekstatično, dionizijsko stanje, veoma blisko opsednutosti. Moglo bi se čak reći da je predočene sadržaje, sačinjene u velikoj meri od arhetipskih slika i simbola, Niče bezmalo direktno crpeo i preuzeo iz kolektivnog nesvesnog, zbog čega je ovaj pesničko-filozofski spis i bio najpogodniji i najzahvalniji za jungovsku analizu. Kada se tome doda opšta kataklizma koja se spremala, tačnije sudbina koja će ubrzo zadesiti Evropu, koju je Niče osetio i najavio, a Jung to u njegovom delu prepoznao, jasno je zašto je za podrobnu i iscrpnu analizu odabran upravo „Zaratustra“.
Jung podseća da se tokom velikih kriza, bilo da su one lične ili kolektivne, ukazuje snažna potreba za prevazilaženjem dezorijentisanosti, neizvesnosti i konfuzije, kao i da ta potreba konstelira arhetip Mudrog Starca, čiji je zadatak da premosti situaciju u kojoj je staro usmerenje izgubljeno i da pronađe novo.
Taj zadatak Niče poverava Zaratustri, sa kojim se, kako Jung pokazuje, u velikoj meri i sâm identifikovao. Reč je o čoveku koji je po svoj prilici živeo negde između IX i VII veka pre naše ere, a koga je Niče smatrao izumiteljem borbe svetlosti i tame, odnosno dobra i zla, pa time i morala. Stoga je upravo on iznova pozvan kako bi izmirio ono što je u davnim vremenima sâm razdvojio i izumeo. U datom trenutku Niče pre svega misli na potrebu da se reši stanje koje naziva „smrt Boga“, a koje zahteva novo otkrovenje i novu istinu. Njih će pronaći u Zaratustrinoj propovedi o natčoveku i njegovoj novoj moralnosti, koja će biti daleko uzvišenija od one hrišćanske.
Upravo na ovom mestu započinje prava avantura, jer nas Jung, sledeći Ničea, odvikava od lakih rešenja, uvek odlazeći dublje i dalje od onoga što očekujemo i što u prvi mah mislimo da je značenje analiziranog teksta. Nalik Ničeu, Jung nas primorava na preispitivanja svih vrsta, ne dozvoljavajući nam da se prepustimo misaonom i životnom komformizmu, pri čemu nam sugeriše da se hrabro uhvatimo u koštac sa problemima postojanja i pitanjem: „Kako živeti?“
Istovremeno, Jung nas znalački upozorava na sve opasnosti puta kojim se Niče kreće i dubinsko-psihološki sagledava šta je to što je filozofa odvelo u katastrofu i uzrokovalo njegov psihički slom, do kojeg je, kako veruje, moralo doći, čak i da nije postojala organska komponenta u njegovoj nastupajućoj bolesti. Pri tome iz vida ne treba gubiti da je Jung delio mnoge Ničeove stavove i uvide, toliko da su njihove misli bile ne samo bliske već ponekad i istovetne.
Grandiozan, visokoparan jezik „Zaratustre“, koji je neretko pompenzan i pretrpan, Jung premrežava svojim razgovornim, sočnim jezikom, začinjenim duhovitim opaskama, šalama i anegdotama. Na taj način, u odličnom prevodu Mirjane Sovrović, Jung iskrsava pred nama, živ i opipljiv, pomažući nam svojom vedrom mudrošću i životnošću da se lakše probijemo kroz ovu zahtevnu intelektualnu avanturu, da bi na kraju naš trud bio nagrađen dragocenim psihološkim, filozofskim i religioznim saznanjima i uvidima.