U studiji Živi lik istine F. M. Dostojevskog (Konras, Beograd, 2013, str. 189.), posvećenoj tumačenju pripovetke San smešnog čoveka, Olivera Žižović sagledava san glavnog junaka, koji je sadržinsko i strukturno jezgro ovog dela. U analizi je primenjena Jungova metoda tumačenja snova, kao jedina primerena predmetu istraživanja, budući da je reč o arhetipskom snu, koji potiče iz kolektivnog nesvesnog. Autorka, međutim, ne dolazi samo do smisla ovog zagonetng sna, već uspeva da osvetli i „tamna mesta“ i razjasni nelogičnosti u tekstu, koje se ne mogu otkloniti i razumeti ukoliko se san posmatra sa stanovišta svesti. U krajnjem ishodu, argumentovano se pokazuje da od Sna smešnog čoveka do Braće Karamazovih kao najznačajnijeg ostvarenja ruskog pisca vodi dosledna interpretativna linija, budući da je Dostojevski već u ovoj pripoveci formulisao svoju ideju raja, kao i da je „svako za sve kriv“, ali i da je rešenje problema ljudske prirode, koje u Braći Karamazovima nudi starac Zosima, propovedao već „smešni čovek“.
