U našoj sredini se neretko zanemaruje ili pak potpuno prenebregava značaj i uticaj familijarnog nesvenog na psihologiju, život i sudbinu pojednica, i pored toga što je – uz individualno i kolektivno nesvesno – ovaj sloj punopravan i nezaobilazan deo dubinske psihologije. Nakon što je 1937. godine otkrio familijarno nesvesno, Leopold Sondi je ustanovio i metodu za njegovo proučavanje, nazvavši je šikzal-analiza, to jest analiza sudbine. Naziv svom učenju Sondi je dao polazeći do stava da izbor čini sudbinu, uz isticanje da čovek sve životno važne izbore pravi pod uticajem latentnih recesivnih gena, od kojih je sačinjeno familijarno nesvesno. Ključni izbori na koje Sondi misli, a od kojih zavisi naš život, odnosno sudbina jesu: izbor profesije, izbor prijatelja, izbor ljubavnih i bračnih partnera, izbor vrste bolesti i načina smrti. Ovi izbori su determinisani latentnim recesivnim genima, odnosno na njih utiče familijarno nesvesno i geni predaka koje nosimo. Preci se, dakle, manifestuju i iznova „otelovljuju“ kroz naše životno važne, nesvesne izbore i tako, posredstvom nas, nastavljaju da žive.
Poput Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke psihologije, i u Sondijevoj šikzal-analizi snovi zauzimaju značajno mesto. Sondi ih naziva snovi predaka, označavajući time specifičnu vrstu snova i jednu od alatki koja nam pomaže da dopremo do sadržaja familijarnog nesvesnog i osvestimo ih. Njihov dubinsko-psihološki značaj ilustrovaćemo primerom iz prakse koji je zabeležen u okviru Centra dr Ivan Nastović.
Reč je o snu muškarca srednjih godina, zahvaljujući kojem je uspešno razrešen nasleđeni višedecenijski familijarni problem povezan sa dedom po ocu, kojeg snevač nikada nije upoznao i o kojem, sticajem porodičnih okolnosti, veoma malo zna, mada nosi njegovo ime. San je nazvao „Povratak precima“.
Nalazim se u selu odakle potiče moj deda po ocu, koji je iz tog sela otišao kao petnaestogodišnjak.
Skoro će podne; dan je blistav, sunčan. U hladovini jednog senika, na drvenim klupama sedim sa ocem, sestrom i suprugom. Supruga i ja smo sa jedne, a sestra i otac sa druge strane stola: supruga je preko puta sestre, a ja preko puta oca.
Gledam na seosko groblje koje je vazdušnom linijom udaljeno od nas oko jedan kilometer. Kažem ocu, kojem je groblje iza leđa, da se osvrne i pogleda. Potom mu predlažem da zajedno pođemo do groblja, kako bih mu pokazao gde su sahranjeni njegovi preci.
Ispostavlja se da do groblja idemo mnogo duže nego što sam pretpostavljao da će nam biti potrebno: zavela me je blizina vazdušnom linijom. Hodamo otprilike pola sata, dok ne stignemo do vrha brdašca koje se nalazi tačno preko puta brda na kojem je groblje. Pogled je prekrasan: pokošena sočna zelena trava je pod našim nogama.
Primećujem da se otac – koji je na početku sna bio otprilike mojih godina i moje visine – drastično smanjio (za nekih šezdeset centimetara); sada je visok oko metar i dvadeset. Kažem mu da ćemo se najpre spustiti do Miličine kuće, koja je u dolini, a potom se brzo popeti do groblja.
I zaista, uskoro stižemo do groblja, u čijoj se blizini nalazi jedna meni nepoznata kuća: mala, okrečena u belo, nalik na stare srpske seoske kuće, sa karakterističnim krovom. Kuća je pored groblja, a, istovremeno, kao da je i na groblju. Ne znam kako smo se našli na pragu te kuće, ali i otac i ja (više ja nego on) odnekud znamo da se u toj kući nalazi zmija i da će onaj u čijoj se kući ona potom nađe – sledeći umreti.
Kažem ocu: „Ovo je kuća tvog rođaka“. Osećam kao da smo zamenili uloge, kao da sam ja otac, a on sin. Možda je on to trebalo da uradi još pre nekoliko decenija. Osećam se dominantno u odnosu na oca (koji je u realnosti, tokom života, bio do arogancije dominantan i gotovo autoritaran).
Prelazim preko širokog praga i ulazim u prostoriju sa zemljanim podom. Na desnoj strani je prozor, a ispod njega stari seoski sto. Ispod cele gornje ploče tog stola nalazi se jedna fioka. Čim uđem, primećujem da je ploča na stolu od stakla, a ne od drveta. U fioci, ispod stakla, umesto zmije koju očekujem, vidim, međutim, običnu, petnaestak centimetara dugačku glistu. (Nisam siguran da li sam to video u snu, ali pouzdano znam da je došlo, da sam doživeo metamorfozu zmije u glistu). Ne znam da li u snu ili neposredno nakon buđenja, glistu doživljavam kao veoma lepu i potpuno bezopasnu. Njena lepota verovatno i jeste u tome što je bezopasna.
Po buđenju znam da ovaj san moram zapamtiti, ma koliko u meni izazivao nelagodu. A došao je sasvim neočekivano i uopšte mi nije jasno šta ljudi, zmija, groblje i preci žele da mi saopšte ovim snom.
Za razumevanje ovog sna posebno su važne informacije o snevačevom dedi po ocu, a pre svega o dedinom tajanstvenom „iščeznuću“, tačnije odstranjivanju iz porodičnih priča i sećanja. Po snevačevim saznanjima, deda je bio veoma uspešan čovek: bavio se trgovinom i izuzetno se obogatio. Potom je, izgleda, propao – finansijski i na svaki drugi način – pa je, kako snevač pretpostavlja, od svega pobegao, napustio suprugu i tada sedmogodišnjeg sina, snevačevog oca, i verovatno se vratio u svoje rodno selo. Sin mu to nikada nije oprostio, tačnije ni snevačev otac ni baba, dedina supruga, nisu bili zainteresovani za dalju dedinu sudbinu. Stoga su i njegova smrt i mesto na kojem je sahranjen ostali tajna ili nepoznanica.
Snevaču je otac svojevremeno ispričao da je deda, navodno, umro u jednoj beogradskoj bolnici od ciroze jetre i da je sahranjen u zajedničkoj bolničkoj grobnici. Mada je snevač, pre nekoliko godina, pretražio sve knjige umrlih u Centralnom registru Beograda u njima nije pronašao dedino ime. Od tada je gotovo siguran da je deda sahranjen na seoskom groblju, upravo onom koje je u svom snu posetio zajedno sa ocem, što je u realnosti učinio pre pet godina, tražeći dedin grob. Budući da je staro seosko groblje bilo prilično zapušteno, snevač je tada samo naslutio gde se otprilike nalazi dedin grob i koji bi nadgrobni spomenik mogao biti dedin.
Vraćajući se sa groblja, na putu je sreo nepoznatu ženu koju je pitao da li je to deo sela u kojem je nekada živela njegova familija, rekavši joj svoje prezime. Ona mu je odgovorila odrično, precizirajući da se kuće njegove familije nalaze u sledećem zaseoku i da su oni, zapravo, komšije. Objasnila mu je i da je groblje podeljeno na četiri dela, tačnije da se na njemu sahranjuju pripadnici četiri familije, pored ostalog i njegove, koja više nema živih potomaka u tom selu. U snu, snevač tu ženu naziva Milica, što je njemu veoma drago žensko ime, dok njena kuća, u realnosti njemu potpuno nepoznata, u snu postaje svojevrsni orijentir.
Pre nekoliko meseci, pored grobova bake, oca (koji je preminuo pre dvadesetak godina) i nedavno preminule majke, snevač je i dedi podigao spomenik. Na taj način ga je simbolično „vratio“ tamo gde mu je i bilo mesto: u porodicu kojoj pripada, a koja ga je svojevremeno skrajnula i zaboravila.
Odbačeni deda nije, međutim, mogao biti odstranjen iz latentnih recesivnih gena svog sina i unuka. Njegov nesvesni uticaj postao je, štaviše, jači i dalekosežniji budući da je svesno negiran i skrajnut. Dedina svojstva i osobine nisu, dakle, bili osvešćeni, priznati i življeni, makar u malim dozama, zbog čega su se ispoljavali nesvesno.
Kako se to odrazilo na sudbinu snevača?
Pod dejstvom latentnih recesivnih gena, dodatno osnaženih potiskivanjem i odbacivanjem dede od strane porodice, a pre svega od strane snevačevog oca, kod snevača je došlo do snažne nesvesne identifikacije sa dedom. Na to je verovatno dobrim delom uticalo i očevo nesvesno, u kojem je odbačena očinska figura – shodno psihološkom zakonu kompenzacije – morala biti naglašeno pozitivna, budući da je u svesnom stavu tretirana i vrednovana isključivo negativno. Poznato je da dete ne vaspitavaju toliko svesni koliko nesvesni stavovi roditelja, kojima je ono posebno izloženo i za njih prijemčivo, budući da su ego granice kod dece slabe, a svesni, ego stav još uvek nije formiran. Tako je i snevač, od svoga oca, tačnije iz njegovog nesvesnog „pokupio“ informacije o dedi, koje su na njega nesvesno uticale.
Tome su se pridružili i latentni recesivni geni čiji je snevač nosilac. Njihov uticaj ponajviše se odrazio i ispoljio u izboru profesije, pa je i snevač postao izuzetno uspešan poslovni čovek, veoma preduzimljiv i sposoban, kakav je bio i njegov deda po ocu. To ga je, međutim, bezmalo dovelo do prisilnog ponavljanja celokupne dedine sudbine.
Snevač je, naime, pre nekoliko godina dospeo u nezavidnu životnu situaciju, koja je u pitanje dovela njegovu karijeru i sve do tada ostvarene uspehe. Deda se, dakle, na mala vrata, iznova „vratio“ u porodicu. Ti turbulentni i dramatični događaji snažno su uticali na snevačevu suprugu i dva sina, za koje je on, inače, veoma vezan.
Sve to je prevaziđeno, dobrim delom pomoću ženskog elementa: unutar snevača, ali i izvan njega, što potvrđuje i početak ovog sna u kojem za stolom, osim snevača i oca, zatičemo i njegovu suprugu i sestru. Reč je o spasonosnom ženskom elementu, koji je dedi očito nedostajao ili mu je bio uskraćen, budući da ga je supruga – snevačeva baba po ocu – odbacila i isključila iz svog i sinovljevog života i porodice koju je sa njom formirao, umesto da ga podrži i osnaži u trenutku kada je doživeo veliki poslovni i finansijski krah.
Nakon pomenutih turbulentnih događaja u svom životu i karijeri, snevač je, dobrim delom zahvaljujući supruzi i njenoj intuiciji, osvestio i razumeo uticaj porodične konstelacije na sopstvenu sudbinu i izbore koje je činio, pa je počeo da istražuje dedinu sudbinu i menja svoj odnos prema njemu. Taj proces simbolično je zaokružen i okončan podizanjem spomenika dedi, čime je deda vraćan u okvire porodice kojoj pripada.
Sada je, međutim, na red došlo dublje suočavanje, i to sa onim tvrdokornim, „očevim“ delom u sebi, koji se tvrdoglavo opirao prihvatanju dede i sadržaja familijarnog nesvesnog. Snevačev otac tokom života nije uspeo, tačnije nikada nije ni pokušao, da prihvati te sadržaje, zbog čega snevač sada mora da obavi „dupli posao“.
Na početku sna on se, stoga, nalazi oči u oči sa svojim ocem: suočavajući se ne toliko sa njim koliko sa samim sobom, tačnije sa onim delom sebe koji je dedu negirao, dok je istovremeno nesvesno živeo njegove gene i ponavljao njegovu sudbinu; baš kao što je i snevačev otac svojevremeno odbacio svog oca, da bi, istovremeno, sopstvenom sinu, na predlog porodičnog kuma, dao očevo ime.
Zbog čega je neophodno pridobiti taj najtvrdokorniji, rigidni očev aspekt i privoleti ga da krene ka kući predaka? Zato što samo tako može doći do metamorfoze koja se dešava u snu, odnosno do preobražaja onog aspekta koji je potencijalno „poguban“, pa i „smrtonosan“, a nastanjen je u familijarnom nesvesnom, u „kući predaka“.
Odgovor na pitanje o čemu je ovde tačno reč potražićemo u snevačevim asocijacijama na zmiju. „Zmija je potuljena, iskusna, opasna“, kaže snevač. „Ne bih rekao da je i hrabra. Ne volim je, ali je se i ne plašim. Neugodno mi je da je vidim. Zmija je dovoljna sama sebi. I stara je čekalica, poput mene koji umem da sačekam pravi trenutak za pojedine reakcije, mada ponekad umem i da reagujem impulsivno. Ne dovodim je u vezu sa ženom, kao mnogi muškarci, već sa podmuklim ljudima“.
Snevačeve asocijacije na zmiju prilično su atipične, pa utoliko i dragocenije. One otkrivaju šta je to što on još treba da spozna, osvesti i transformiše u sebi, a što dolazi od predaka, prevashodno od dede, s ciljem da izbegne ponavljanje celokupne dedine sudbine, odnosno da on „bude sledeći“.
U snu, snevač ulazi u praznu kuću, u kojoj opaža sto: mesto okupljanja porodice, mesto obeda, razgovora, zajedništva. U kući predaka porodični sto je prazan, opremljen fiokom koja se prostire celom dužinom stola. U toj fioci nalazi se smrtonosna zmija. Sve je prozirno, vidljivo, obelodanjeno; snevač, najzad, može da sagleda sadržaje familijarnog nesvesnog, i to one koji su u porodicama uglavnom smešteni „ispod stola“ ili „gurnuti pod tepih“.
U ovom kontekstu je posebno važna snevačeva asocijacija da je zmija „dovoljna sama sebi“. Nasuprot tome, on je naglašeno ekstravertna osoba, pritom veoma okrenut, predan i posvećen sekundarnoj porodici. Prazan porodični sto za njega bi značio svojevrsnu psihološku smrt. On, stoga, mora osvestiti „potuljeni“, „opasni“, „podmukli“ aspekt zmije, povezan sa dedom i njegovim načinom funkcionisanja, aspekt koji je dedu verovatno i doveo do gubitka porodice i isključio iz sinovljevog i ženinog života. Ta „stara čekalica“ vreba i u snevaču, pa se s njom mora suočiti; osvešćivanje je jedini način da taj aspekt bude transformisan i učinjen bezopasnim. Ili, govoreći jezikom sna, samo tako smrtonosna zmija može postati bezopasna glista.
Nije slučajna ni naizgled usputna opaska snevača da, za razliku od većine muškaraca, on zmiju ne povezuje sa ženom ili ženskim principom. Štaviše, reč je o osobi koja veoma voli i poštuje žene, pa je takav i njegov odnos prema sopstvenom ženskom aspektu – Animi, ženskoj strani muške psihe. „Komšinica Milica“, u realnosti žena srednjih, snevačevih godina, u ovom snu postaje otelovljenje njegove Anime: koristan orijentir i svojevrsni putokaz. Reč je o aspektu snevača koji mu pomaže da uspešno izvrši transformaciju unutar svog familijarnog nesvesnog, transformaciju koja je za njega lekovita i spasonosna.
Ovim tipičnim snom predaka, snevač je uspeo ne samo da sagleda i osvesti sadržaje familijarnog nesvesnog koji su bitno uticali na njegove izbore, pa time i sudbinu, već i da destruktivne, „patogene“ elemente iz „kuće predaka“ transformiše u bezazlene i lepe. Time je ne samo obavio ono što njegovom ocu čitavog života nije pošlo za rukom, već je i svoje sinove rasteretio takvog porodičnog prtljaga, zbog čega oni i nisu deo ovog sna.