Pre dvadesetak godina, zbog depresivnog raspoloženja, na psihijatrijsku kliniku kod dr Ivana Nastovića, došla je osoba srednjih godina, intelektualka, udata već deset godina, ali bez dece.
U razgovoru sa njom, dr Nastović nije uspeo da otkrije šta je razlog njenih čestih depresivnih raspoloženja, jer kada ju je pitao kako joj je u braku, na poslu i u kontaktu sa drugim ljudima, ona je odgovorila da je sve u najboljem redu. Konačno, budući da nije dobio nikakve značajnije informacije, koje bi bacile više svetla na njena depresivna raspoloženja, pitao ju je šta sanja. Kao da je jedva čekala to pitanje, pacijentkinja mu je sa puno uzbuđenja rekla da joj se jedan san ponavlja i po nekoliko puta nedeljno, već par godina, i to uporno, potpuno u istom vidu, bez ikakvih varijacija:
„Sanjam da se nalazim u društvu svojih dobrih prijateljica, koje sve crtaju trouglove, što i ja pokušavam, ali, za razliku od njih, koje to obavljaju spretno i brzo, meni ne polazi za rukom da nacrtam ijedan trougao. U besu gužvam papir i to šuštanje me budi. Po buđenju redovno plačem, što me veoma čudi, jer zašto bih plakala zato što ne mogu da nacrtam trougao?“
Mada je ovaj neobičan i interesantan san dao suštinsku informaciju o osnovnom problemu pacijentkinje i rasvetlio njena depresivna raspoloženja, on nije bio težak za tumačenje, jer je pacijentkinja na trougao, istina s produženim vremenom reakcije, asocirala bračni trougao, i to nakon nekoliko sporednih asocijacija, koje su imale odbrambenu funkciju, ne bi li je odvele do pravog i suštinskog smisla tog simbola, a time i sna u celini.
Kao u snu, i u realnosti su sve njene prijateljice imale bračne trouglove u kojima su vrlo spretno funkcionisale, što snevačici nije polazilo za rukom, iako je imala jednu platonsku vezu, u koju nije imala hrabrosti da se ozbiljnije upusti.
U ovom kontekstu treba pomenuti, što nije bez značaja za potpunije razumevanje ovoga sna, da je otac pacijentkinje bio sveštenik, a muž „dobri čovek iz Sečuana“, prema kojem ona nije ništa osećala, i sa kojim, mada je kod oboje sve bilo u redu, nije mogla da ostane u drugom stanju, mada su već deset godina bili u braku. Mada je muškarac u kog je platonski bila zaljubljena bio daleko manje kvalitetna osoba od njenog supruga, mnogo joj je više imponovao i snažno je privlačio.
U nemogućnosti da realizuje svoju platonsku vezu u bračni trougao, pacijentkinja je nesvesno aranžirala svoju depresiju i došla na Kliniku, gde će, zahvaljujući u prvom redu svom snu, uspeti da reši osnovni problem koji ju je mučio.
Međutim, ostao je problem sa ocem, odnosno kako reći ocu-svešteniku da njegova ćerka želi da se razvede, i to od supruga kog su u porodici svi obožavali. Zato je dr Nastović pozvao njenog oca na razgovor, i na prikladan način mu objasnio osnovni konflikt njegove ćerke, što je otac brzo shvatio i prokomentarisao rečima: «Neka mi dete samo bude zdravo, a sve ostalo je manje važno».
Nakon protumačenog sna i razgovora sa ocem, pacijentkinjina depresivna raspoloženja su se potpuno povukla, jer je konflikt, koji je doveo na Kliniku, razrešen, pa je ubrzo bila i otpuštena iz bolnice.
Potpuno zadovoljna obavljenim poslom vratila se kući, s napomenom da se više nikad nije javila na Kliniku, mada je trebalo da dođe na kontrolu. Ipak, u kontekstu celokupne situacije to je potpuno razumljivo.
Međutim, nepune dve godine kasnije doktor Nastović je ovu pacijentkinju sreo na Kalemegdanu, opazivši da gura kolica. Ona se, naime, udala se za svoju platonsku ljubav i dobila ćerku. Rekla mu je da je pronašla i pravu sebe, i pravog partnera, kao i da planiraju da imaju još jedno dete.