Piše: Olivera Žižović
Svi Junogvi lavirinti
Objavljivanjem knjige Jung i priča o našem dobu Lorensa van der Posta izdavačka kuća Fedon iz Beograda upotpunila je svoju dubinsko-psihološku ediciju još jednim dragocenim naslovom. Ovoga puta reč je o biografiji Karla Gustava Junga, koja dolazi iz pera njegovog prijatelja, pisca, novinara i humanitarca, rođenog u Južnoj Africi, koji je i sâm imao bogat i sadržajan život, ispunjen istraživanjima i putovanjima.
Van der Postov pogled na Junga je osoben stoga što on nikada nije bio Jungov pacijent ili učenik, pa njegovo svedočenje nije opterećeno iznošenjem Jungovog učenja, već je zasnovano na živom iskustvu, stečenom kroz lični odnos i doživljaj. Pri tome se autor ne ustručava da prizna kako je do tog, za njega životno važnog susreta, došlo nakon unutrašnjeg otpora i neprijemčivosti za Jungove ideje, uslovljenih pre svega sopstvenim predrasudama i neznanjem.
Do njihovog upoznavanja doći će 1949. godine, zahvaljujući Van der Postovoj supruzi Ingareti Gifard, koja je bila na edukaciji na Jungovom institutu u Cirihu, i Anieli Jafe, Jungovoj sekretarici i saradnici. Pokazaće se da će dvojicu sagovornika najpre zbližiti zajednička ljubav prema Africi, pa će se naizgled formalno upoznavanje pretvoriti u srdačan petočasovni razgovor, koji će prerasti u doživotno prijateljstvo. Stoga su njihov prvi i poslednji susret detaljno opisani, uz sagledavanje dubljeg, simboličnog značenja onoga o čemu su tada razgovarali. Tako smo, između ostalog, upoznati sa Jungovom psihološkom interpretacijom Leonardove „Bogorodice među stenama“, njegovim sagledavanjem Monalizinog osmeha, ali i, za Junga nimalo iznenađujućim, objedinjavanjem lika Jovana Krstitelja i Bakha na čuvenoj Da Vinčijevoj slici, o čemu je bilo reči tokom njihovog poslednjeg susreta, do kog je došlo samo nekoliko nedelja pre Jungove smrti.
Mada ne sledi hronološku, već unutrašnju logiku i psihološku dinamiku priče, Van der Post nam predočava sve važne etape i ključne trenutke u Jungovom životu, kako one unutrašnje tako i spoljašnje – od najranijeg detinjstva, preko odrastanja, školovanja, godina studija, rada na klinici Burghelcli, do Prvog svetskog rata i paralelne lične krize kroz koju je Jung prošao, a koja će se pokazati kao veoma plodonosna, budući da će tokom nje on doći do svojih najvažnijih otkrića. Van der Post se ujedno osvrće i na presudne uticaje, ne samo duhovne već i one lične, pri čemu, očekivano, posebnu pažnju posvećuje Jungovoj saradnji, a potom i razlazu sa Frojdom. Udaljavanje dva velikana on pokušava da objasni ljudskim i psihološkim, a ne toliko naučnim razlozima, pri čemu veruje da je do toga neminovno moralo doći. Nije izostavljen ni osvrt na prijateljstvo sa Rihardom Vilhelmom, kom je Jung, po sopstvenom osećanju, dugovao više nego ijednoj drugoj osobi.
Osećaj dužnosti i poštenja, iziskivao je da Van der Post nešto više kaže i o Toni Volf, koja je odigrala ključnu ulogu u Jungovom životu, tim pre što se o njoj dugo ćutalo, a poglavlje u kojem je Jung u svojoj autobiografiji Sećanja, snovi, razmišljanja govorio o njoj, na zahtev njegove porodice je izostavljeno. Nekonvencionalna i slobodna, Toni Volf je hrabro pratila Junga tokom njegovih istraživanja kolektivnog nesvesnog, u koja se upustio nakon udaljavanja od Frojda. Po svedočenju mnogih, uključujući i Jungovu suprugu Emu, samo je Toni bila u stanju to da učini, preuzimajući na sebe tegobnu ulogu i pomažući Jungu da istraži sopstveni unutrašnji lavirint, a da se u njemu ne izgubi. Pri tome ne treba zaboraviti ni to da je Toni Volf razradila i teorijski dopunila Jungovu tipologiju Anime, čime je dala sopstveni, i danas relevantan doprinos njegovom učenju.
Van der Post ne izbegava da se osvrne ni na druge, naizgled neugodne teme, poput Jungovog navodnog antisemitizama i tobožnjih profašističkih stavova, pri čemu o svemu piše odmereno i s taktom, čime potvrđuje istinsku pripadnost duhovnom plemstvu, kao i to da nije bez razloga nosio titulu sera. Do nesporazuma je, naime, došlo zbog Jungovog pristanka da vodi Nemačko udruženje za psihijatriju nakon dolaska nacista na vlast. Jung je, međutim, to učinio u nadi da će moći da zaštiti jevrejske kolege i spreči njihov progon, zbog čega je društvo ubrzo transformisao u međunarodno. Van der Post opisuje i manje poznat, kratak i krajnje neugodan susret Junga i Gebelsa, do kog je došlo nakon Jungovog neprijateljski intoniranog komentara o nacistima, tokom jedne sednice Međunarodnog udruženja za psihoterapiju u Berlinu, koja je za Junga bila i poslednja u tom gradu.
Van der Postovo odrastanje u Africi, a posebno njegovo učešće u Drugom svetskom ratu, kada je tri i po godine proveo u japanskom zarobljeništvu, da bi potom neko vreme bio i u aktivnoj vojnoj službi na Javi, doprineli su širini njegovih pogleda na svet i vreme u kojem živimo. Jungovo iskustvo da se sve što se s njim zbiva, na izvestan način odigrava i u životu njegovog doba, vidljivo je u Van der Postovom osećaju odgovornosti i obaveze koje imamo prema sebi i drugima. Stoga on Jungovo delo posmatra kao prekretnicu u istoriji našeg doba i uzima ga kao novo polazište na našem putu ka obnovi i ponovnom osmišljavanju života, imajući u vidu da je Jungova hrabrost nagrađena bogatim stvaralačkim otkrićima, koja nisu bila važna samo za njega lično, već i za naše doba u celini.
Sa svešću o moralnoj obavezi koju imamo prema stečenom znanju, Lorens van der Post se, poput Junga, odlučio da svoje iskustvo podeli sa nama, predočavajući nam svoj lični doživljaj Junga i vremena u kojem živimo. Njegovo svedočenje dragoceno je upravo stoga što je autentično proživljeno, pri čemu je ispripovedano ljudski jednostavno i bez intelektualističkih pretenzija, negovanim stilom i sa dubokim poštovanjem, ljubavlju i toplinom prema čoveku koji je istinski zadužio naše doba.