Prikaz prvog toma Jungovog seminara o Ničeu

Пише: Оливера Жижовић

ЈУНГОВ ПЛЕС И РВАЊЕ СА НИЧЕОМ

Од двадесетих година прошлог века па све до избијања Другог светског рата, Карл Густав Јунг је својим ученицима, сарадницима, колегама и групи одабраних анализаната држао краће и дуже семинаре из аналитичке психологије. Стенографски бележени, они су потом прекуцавани и давани учесницима семинара, с тим што ништа из тог материјала није смело бити цитирано или на било који други начин коришћено без Јунговог посебног одобрења. Мада ове текстове није ревидирао нити их је сам приредио, Јунг је четири године пред смрт ипак одобрио да најважнији од тих семинара буду објављени, до чега је дошло тек током осамдесетих година прошлог века. 
Тако је било и са семинаром о Ничеовом „Заратустри“, који ће се показати као најдужи и најобимнији, будући да је трајао шест година, од 1934. до 1939. године, при чему је окончан не зато што је тема била исцрпљена или обрађена до краја већ зато што су ратна дешавања приморала групу да прекине са својим окупљањима. 
Први део Јунгових излагања о Ничеу и разговора које је водио са својим ученицима током 1934. и 1935. године, забележених на шест стотина педесет страница, сада се налази и пред нашим читаоцима. Реч је о великом подухвату издавачке куће Федон из Београда – превођењу свих Јунгових семинара на српски језик, који је започет пре две године објављивањем Јунгове „Психологије кундалини јоге“. Чињеница да такву привилегију себи нису приуштиле ни много веће културе од наше, као и да капитали семинар о Ничеу, који је Јунг држао на енглеском језику, до данас није преведен на немачки, овај подухват чини још вреднијим пажње. 
Спајајући своја људска, психолошка и филозофска интересовања, Јунг се подухватио дубинско-психолошке анализе дела једног од несумњиво најзначајнијих и најутицајнијих модерних филозофа, при чему се пре свега усредсредио на његово особено и по много чему интригантно остварење – „Тако је говорио Заратустра“. Ниче је, без обзира на готово потпуно неразумевање на које је наишао и критике које су га пратиле, овај спис сматрао својим најзначајнијим делом. У њему су, уосталом, присутне његове најважније идеје: о иморализму, вољи за моћ, вечном враћању истог, као и оне о смрти Бога, натчовеку и нужном превредновању свих вредности. 
Избор „Заратустре“ није, међутим, необичан ни са дубинско-психолошког становишта, посебно када се у виду има да је Ниче прва три дела ове књиге написао у једном даху, сваки за по десетак дана, тачније у специфичном стању изазваном великом личном кризом кроз коју је пролазио, а која је компензаторно била праћена снажним надахнућем и повишеном интуицијом. Посреди је екстатично, дионизијско стање, веома блиско опседнутости. Могло би се чак рећи да је предочене садржаје, сачињене у великој мери од архетипских слика и симбола, Ниче безмало директно црпео и преузео из колективног несвесног, због чега је овај песничко-филозофски спис и био најпогоднији и најзахвалнији за јунговску анализу. Када се томе дода општа катаклизма која се спремала, тачније судбина која ће убрзо задесити Европу, коју је Ниче осетио и најавио, а Јунг то у његовом делу препознао, јасно је зашто је за подробну и исцрпну анализу одабран управо „Заратустра“.
Јунг подсећа да се током великих криза, било да су оне личне или колективне, указује снажна потреба за превазилажењем дезоријентисаности, неизвесности и конфузије, као и да та потреба констелира архетип Мудрог Старца, чији је задатак да премости ситуацију у којој је старо усмерење изгубљено и да пронађе ново. 
Тај задатак Ниче поверава Заратустри, са којим се, како Јунг показује, у великој мери и сâм идентификовао. Реч је о човеку који је по свој прилици живео негде између IX и VII века пре наше ере, а кога је Ниче сматрао изумитељем борбе светлости и таме, односно добра и зла, па тиме и морала. Стога је управо он изнова позван како би измирио оно што је у давним временима сâм раздвојио и изумео. У датом тренутку Ниче пре свега мисли на потребу да се реши стање које назива „смрт Бога“, а које захтева ново откровење и нову истину. Њих ће пронаћи у Заратустриној проповеди о натчовеку и његовој новој моралности, која ће бити далеко узвишенија од оне хришћанске. 
Управо на овом месту започиње права авантура, јер нас Јунг, следећи Ничеа, одвикава од лаких решења, увек одлазећи дубље и даље од онога што очекујемо и што у први мах мислимо да је значење анализираног текста. Налик Ничеу, Јунг нас приморава на преиспитивања свих врста, не дозвољавајући нам да се препустимо мисаоном и животном комформизму, при чему нам сугерише да се храбро ухватимо у коштац са проблемима постојања и питањем: „Како живети?“ 
Истовремено, Јунг нас зналачки упозорава на све опасности пута којим се Ниче креће и дубинско-психолошки сагледава шта је то што је филозофа одвело у катастрофу и узроковало његов психички слом, до којег је, како верује, морало доћи, чак и да није постојала органска компонента у његовој наступајућој болести. При томе из вида не треба губити да је Јунг делио многе Ничеове ставове и увиде, толико да су њихове мисли биле не само блиске већ понекад и истоветне. 
Грандиозан, високопаран језик „Заратустре“, који је неретко помпензан и претрпан, Јунг премрежава својим разговорним, сочним језиком, зачињеним духовитим опаскама, шалама и анегдотама. На тај начин, у одличном преводу Мирјане Совровић, Јунг искрсава пред нама, жив и опипљив, помажући нам својом ведром мудрошћу и животношћу да се лакше пробијемо кроз ову захтевну интелектуалну авантуру, да би на крају наш труд био награђен драгоценим психолошким, филозофским и религиозним сазнањима и увидима.