Prikaz knjige Marion Vudman „Trudna devica“

Пише: Оливера Жижовић

Ране које нас исцељују

Полазећи од метафоре преображаја гусенице у лептира, која сликовито упућује на тегобни процес боравка у чаури и припрему за живот по сасвим другачијим законима – будући да је гусеница бесполна, готово слепа и прикована за тло, док лептир полаже јаја, види и лети – Марион Вудман предочава шта се дешава када се нађемо у ситуацији да је живот, онакав какав смо до тада познавали, завршен, а нови још увек није отпочео. Реч је о животним кризама и прекретницама, које увек значе и шансу и могућност за нови, квалитативно другачији почетак, али које са собом носе пасивност, скамањеност, страх и неизвесност. Пратећи изабрану метафору, ова јунговски оријентисана аналитичарка, у својој књизи „Трудна девица“, коју је недавно објавила издавачка кућа Федон из Београда, подсећа да је лептир симбол људске душе, као и да он, чим изађе из чауре, испушта кап излучевине, која је неретко црвене боје. Стога и ми, када симболично ослобађамо властитог унутрашњег лептира, морамо принети кап крви на жртву, оставити прошлост за собом и окренути се будућности. 
Као и у својим претходним књигама, „Порок савршености“ и „Напуштајући очеву кућу“, које су преведене на српски језик, Марион Вудман и овога пута следи Јунгову мисао да нема унутрашњег раста без бола, али, како наглашава, ни без стрпљења, чекања и повучености у сопствено биће. Томе се, истина, снажно опире наше екстравертно друштво, са својим „захтевима дана“: очекивањима да будемо корисни, да непрестано испуњавамо друштвене задатке и постижемо опипљиве и мерљиве резултате, да комуницирамо и увек будемо доступни за друге. Ипак, Вудманова нас подсећа и на то да је храброст да се издржи самоћа и носи слобода увек и у свим друштвима била обележје хероја, али и да човек најпре мора изградити себе како би био у стању да гради било шта друго. 
Као искусни терапеут и практичар са огромним искуством рада са пацијентима чији су се психолошки проблеми соматизовали и постали телесно опипљиви, она, ипак, зна да су много озбиљнији и опаснији непријатељи они унутар нас самих. Иза људске тежње да се остане непромењен и неспремности да се одустане од животних веза и образаца који су постали сувишни, Вудманова види усмереност против живота самог, јер је његов основни закон – промена. Стога су у књизи посебно тематизовани унутрашњи сукоби и проблеми, попут односа деце и родитеља, који се увек преливају на партнерске односе, а потом и на сопствено родитељство. Разматрајући различите породичне динамике, уз примере из праксе, ауторка нуди читаоцу употребљиве увиде и драгоцене путоказе ка самоспознаји. 
Део истраживања усмерен је и на проблеме расцепа тела и психе и изолацији савременог човека од властитог телесног искуства. Нису ретки они који живе у глави без тела, који не осећају ништа од врата надоле, као ни они који „осећају“ главом а не срцем. Човек данашњице углавном превиђа да све што потискује, заправо потискује у тело, а не „само“ у несвесно, јер другог места за непожељне садржаје и потискивање, осим тела, нема и не може га бити. За Марион Вудман, крик напуштеног тела, који се испољава у виду симптома, неретко је крик душе која није пронашла ниједно друго средство да се огласи. Зато је, поред анализе снова, за њу подједнако важан и рад са телом – његово поновно задобијање, освајање соматско-психичке свесности и интеграција тела, душе и духа, који су нераздвојни и јединствени. 
У склопу ових разматрања, посебна пажња је посвећена неопходности да се испоље природне емоције, да се, када је потребно, покаже и сопствена „мрачна“ страна: љутња, јарост, љубомора. Јер, уколико смо научени да то не чинимо, а углавном јесмо, не само да блокирамо огромну енергију и њен проток, већ и сопствене инстинктивне реакције доживљавамо као неприхватљиве и закључавамо их у мускулатури тела, где оне остају одсечене од свакодневног живота. Таква одвојеност онемогућава аутентична осећања, при чему конфликти остају у несвесном делу личности, да би се унутрашњи проблеми на крају соматизовали, тражећи пут да буду опажени и уважени. 
Докле год смо у овом свету, психа делује посредством тела, па је тело и посуда наше креативности, а креативност је, за Марион Вудман, од пресудне важности. Стога су плес, књижевност, сликарство, уметничка фотографија и музика саставни део њене књиге. Тиме се приближавамо и симболу трудне девице, која је подједнако важна како за жене тако и за мушкарце, будући да у себи отеловљује универзалну, општељудску пријемчивост за креативност. Трудна девица садржи клицу нових могућности и храброст да их живи; она у себи носи све оно што је друштвено неприхватљиво и напуштено, а чему, као лично драгоценом, треба дати простора и могућности да расте и развија се, ма шта други о томе мислили. 
Али, да бисмо били у стању да тако живимо и проширимо сопствену свест, морамо проћи кроз бол и патњу. Својом књигом „Трудна девица, “Марион Вудман нас позива не само да издржимо ту напетост већ и да на крсту задржимо обе руке. Јер, ране су оно што нас отвара ка свету и омогућава да свет у нас уђе; оне нам помажу да живимо и да се мењамо, као и да испољимо сопствену креативност и тиме сами себе исцелимо.