Prikaz knjige Karla Gustava Junga, „Psihologija kundalini joge“

Пише: Оливера Жижовић

Јога као место сусрета Истока и Запада

Изучавање источњачке мисли и сарадња са њеним најистакнутијим тумачима, посебно са синологом Рихардом Вилхелмом, обележиле су у великој мери дело Карла Густава Јунга и постале стваралачки подстицај за нека од његових најзначајнијих открића. Заинтересованост за филозофију и религију Далеког истока резултираће, између осталог, Јунговим психолошким тумачењем и коментаром древног кинеског текста Тајна златног цвета, предговорима које је написао за Ји Ђинг и Тибетанску књигу мртвих, као и са неколико есеја у којима се бавио разликама између источног и западног начина мишљења. 
Тим истраживањима придружиће се и Јунгово интересовање за јогу као древну источњачку праксу, којој је посветио и један од својих чувених семинара, насловљен „Психологија кундалини јоге“. Овај продубљени, особени поглед на јогу сада је, захваљујући издавачкој кући Федон из Београда, у преводу Мирјане Совровић, доступан и нашим читаоцима.
Реч је о семинару који је Јунг крајем 1932. године одржао групи пробраних учесника и, како се показало, правих саговорника, нудећи им дубинско-психолошко тумачење праксе тантричке, кундалини јоге. Захваљујући Јунговом залагању и интервенцији услед недостатка слободних места, уском кругу слушалаца тада се придружио и хемичар и будући нобеловац Тадеуш Рајхтштајн, који ће, много година касније, истаћи да су четири предавања која је тада чуо била и остала мерило за „најдубља психолошка значења праксе јоге“. 
Сарађујући том приликом са професором индијских студија и упоредне религије Вилхелмом Хауером, који је слушаоце семинара упознао са историјским и филозофским погледима на јогу (чије је предавање такође саставни део књиге), Карл Јунг се превасходно усредсредио на дубинско-психолошко тумачење, односно на сагледавање јоге из перспективе аналитичке психологије и схватања западног човека. 
Он, наиме, истиче да постоји сличност између аналитичке праксе и праксе јоге, јер обе воде проширивању и продубљивању свести и представљају пут ка самоусавршавању. Будући да су унутрашњи процеси које јога изазива, а који суштински преображавају личност, универзални, Јунг подвлачи њихову сродност и блискост са процесом индивидуације, то јест са унутрашњим растом и сазревањем личности као циљем аналитичке психологије, блиском западном човеку. 
Јога се, међутим, издваја као драгоцени психолошки систем, надмоћан у односу на било који други који је познат на Западу, будући да она поседује један особен квалитет који у потпуности недостаје западној психологији. Реч је, по Јунговом суду, о моделу који описује развојне фазе карактеристичне за вишу свест, које он прати и тумачи преко симболике чакри, што чини на начин на који то нико није успео да уради ни пре ни после њега. 
Јунг, наиме, говори о буђењу кундалини – особене и специфичне енергије, која у психолошком смислу означава оно што нас гура у највеће авантуре. Циљ је да кундалини будe пробуђена и да јој буде омогућен успон преко шест чакри, до оне највише, када долази до радикалног преображаја личности. У том смислу кундалини је иницијатор и покретач трагања које живот чини подношљивим и вредним живљења, па се може посматрати и као својеврсни божански подстицај, док је кундалини јога систематизација тог унутрашњег искуства. 
На тај начин тантризам и јога, који су богати мноштвом представа и симбола – понекад толико снажних и разноврсних да их западњак не може обрадити и асимиловати – за Јунга постају драгоцени упоредни материјал за проучавање и тумачење колективног несвесног. Медитирање на одређени симбол и упијање његових садржаја, делом интелектуално делом психички, може довести до неке врсте психолошке промене, а понекад и до коренитог развоја душе. 
Али, за оне који се јогом, то јест чакрама баве споља, што је веома раширена појава на Западу, опасност лежи у остајању на површини, због чега до стварне промене у најинтимнијој структури њиховог бића никада не долази. Међутим, таква пракса може бити и изузетно штетна и имати озбиљне последице по психичко и физичко здравље, јер се неретко обавља без неопходног вођства искусног учитеља. 
Да би се та препрека превазишла, јогу је потребно схватити и практиковати на основу властитог унутрашњег искуства. Унутрашња стварност се, међутим, може разумети само у мери у којој ју је човек интегрисао у себе и у којој се она из дубина несвесног подигла до свести или, ако потиче споља, уколико је постала савршено жива у одређеној индивидуи. Учесници семинара су стога имали задатак да предочене садржаје посматрају из перспективе сопственог процеса индивидуације, будући да је то био једини начин да их разумеју. 
Зато је Јунг био против сваког површног преношења источњачке мисли и метода на западни начин мишљења, при чему је у виду добрим делом имао управо јогу. Он је наглашавао да се традиције Истока битно разликују од наших, западних, због чега углавном нисмо у стању да са њима успоставимо неопходан унутрашњи однос, па такво преношење није од користи ни нама ни датим идејама и праксама. 
На тај начин Јунг не само да је унапредио изучавање источњачке мисли и допринео њеном ширењу и тумачењу са становишта дубинске психологије, већ нас је, покушавајући да нам је приближи, упозорио и на опасности који вребају како од површних схватања тако и од покушаја асимилације нечега што не разумемо и што није део нашег западног духовног развоја и доминантно хришћанског бића.