Prikaz knjige Ivana Nastovića „Uvod u dubinsku psihologiju“

Пише: Оливера Жижовић

ЗАГОНЕТНИ СВЕТ ДУБИНСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ 

Књига др Ивана Настовића „Увод у дубинску психологију“, која је остала у ауторовој заоставштини, недавно је објављена као резултат сарадње издавачке куће Прометеј из Новог Сада и „Центра др Иван Настовић“. У њој су заокружена Настовићева истраживања посвећена дубинској психологији, односно његово бављење Фројдовим, Јунговим и Сондијевим учењем, чиме је аутор још једном показао да се без познавања дубинске психологије не може замислити ни савремена психолошка ни психијатријска наука, али ни анализа снова, великих уметничких и научних остварења, као ни дубље поимање света и живота сваког појединца.
Посвећујући своје целокупно стваралаштво и вишедеценијску праксу увођењу у нашу средину дубинско-психолошког начина мишљења, др Иван Настовић и овом књигом покушава да нам приближи загонетни свет дубинске психологије. Особеност његовог приступа огледа се у интеграцији сва три „језгровна правца“ дубинске психологије, односно у инсистирању на томе да се сви психолошки феномени морају посматрати из индивидуалног, колективног и фамилијарног угла, што захтева подједнако познавање Фројдове психоанализе, Јунгове аналитичке психологије и Сондијеве шикзал-анализе. Такав, тродимензионални приступ свакако је условљен и Настовићевом специјализацијом на Неуропсихијатријској клиници у Бечу, као и едукацијом и боравцима на Сондијевом и Јунговом институту у Цириху, а посебно психотерапијом интегративног типа коју је као клинички психолог примењивао у свом практичном раду и тродимензионалном приступу сновима и њиховом тумачењу. 
Упознајући нас најпре са историјатом и значењем појма несвесног, а потом и са његовим најважнијим испољавањима у индивидуалном, колективном и фамилијарном слоју, Иван Настовић разматра начине на који се несвесни садржаји манифестују у свакодневном животу. Како, међутим, тек свест и несвесно чине функционалну, целовиту психу и налазе се у динамичком односу, он наглашава да није довољна само интеграција три несвесна слоја, већ је неопходна и синтеза психологије свести са психологијом несвесних садржаја. Будући да у томе кључну улогу има его, који је регулатор и интегратор несвесног, у књизи је посебна пажња посвећена анализи ега и његових функција. Сагледани су, поред осталог, механизми одбране, адаптације и контроле реалности, значајни у животу и функционисању сваког појединца, при чему Настовић даје и свој модел его структуре, на којем заснива разумевање нормалности, психопатије, неуроза, бордерлајн синдрома, психоза и наркоманије.  
Као и у његовим претходним књигама, теоријска разматрања су допуњена, поткрепљена и илустрована примерима из клиничке праксе, чиме је истакнут један од основних Настовићевих принципа, а то је неопходност индивидуалног и целовитог сагледавања сваког новог случаја. Осим што нас упознаје са сопственом дијагностичком методом, Иван Настовић из различитих углова осветљава и практични значај квалитативне анализе, која једина може донети задовољавајуће резултате у терапеутском раду, мада је она у науци, нажалост, све више потиснута доминантним статистичким приступом. 
Статистичке методе, међутим, не само да нису делотворне већ су, како упозорава Настовић, оне у психологији неретко и веома штетне, будући да не могу обухватити јединственост личности и објаснити појединачни случај и његову комплексност. Уосталом, нешто може бити статистички валидно, али у пракси сасвим неприменљиво, јер није важно колико често се нешто јавља већ какав је квалитет, структура и динамика онога што се јавља. Довољно је погледати актуелне универзитетске програме или научне радове у стручним часописима да би се уочила, с једне стране, доминација психологије свести и, с друге стране, инсистирање на статистичкој методи и психометрији, па разумети значај Настовићевих разматрања и решења која он нуди. Јер, ако је мерило успеха психолога и психотерапеута опипљива и видљива позитивна промена у спољашњој и унутрашњој реланости онога ко му се обратио за помоћ, а за Ивана Настовића је то био једини релевантан критеријум, онда би и постулати које је он неуморно износио у својим стручним радовима и монографијама и примењивао их у својој пракси, морали бити широко прихваћени, будући да без њих нема и не може бити правих и опипљивих резултата. 
Вишедеценијски научни и практични рад Ивана Настовића показује значај упознавања и разумевања једног потпуно новог света – света дубинске психологије, у који нас аутор уводи својим стручним књигама, унапређујући тиме не само психологију и психијатрију на нашим просторима, већ и проширујући њену примену на област културе, што је учињено у Настовићевим монографијама посвећеним сагледавању личности и дела значајних писаца и научника – Иве Андрића, Милоша Црњанског, Лазе Костића, Исидоре Секулић, Десанке Максимовић, Маргерит Јурсенар и Николе Тесле.