Piše: Olivera Žižović
OD PRINCIPA MOĆI KA PRINCIPU LJUBAVI
Nova knjiga Marion Vudman (1928-2018), jedne od najznačajnijih savremenih jungovski orijentisanih analitičarki, nedavno je objavljena u okviru izdavačke kuće Fedon. Zahvaljujući ovom beogradskom izdavaču, naša čitalačka publika je dobro upoznata sa radom ove, sada već i kod nas veoma cenjene autorke, čija su višedecenijska istraživanja prevashodno bila usmerena na proučavanje psihologije žene, ali i na odnos tela i duše, materije i duha, prirode i razuma, kreativnosti i pragmatičnog postizanja ciljeva. Nakon prevoda knjiga Porok savršenosti (2010), Napuštajući očevu kuću (2012) i Trudna devica (2016), naši čitaoci su sada u prilici da se upoznaju i sa izabranim razgovorima koji su vođeni s Marion Vudman u periodu od 1985. do 1992. godine, dakle u najkreativnijim i najplodonosnijim godinama njenog života. Tim razgovorima, objedinjenim pod naslovom Svesna ženskost, priključena su i dva autorska teksta, jedan, u kojem Vudman tematizuje ulogu ženskosti u novoj eri i drugi, koji govori o plesu, njenoj velikoj ljubavi, kojoj se strasno predavala čitavog života.
Mada su predočeni razgovori neretko vođeni povodom njenih ključnih knjiga, oni ne predstavljaju puki uvod u konkretno delo ili pak svojevrsni osvrt, već u velikoj meri jezgrovito predočavaju suštinu misli ove autorke. Tako bivamo upoznati sa ključnim idejama kojima se Marion Vudman rukovodila i na kojima je zasnivala svoju analitičku praksu ili, tačnije, upoznajemo se sa uvidima koji su najpre izrasli iz njenog ličnog iskustva, a potom proširivani, dopunjavani i bogaćeni tokom rada sa pacijentima. Stoga Svesna ženskost donosi nešto novo i onima koji su dobro upoznati sa radom i opusom Vudmanove.
Govor o psihologiji žene, pa i sam pojam ženskosti i svesti koja bi trebalo da je prati, nekoga može nehotice – a u ovom slučaju sasvim pogrešno – asocirati na feminizam, od kojeg se Marion Vudman jasno distancira. Jer, kako naglašava, feministička perspektiva često nije u skladu sa ženskošću, već je i sama zarobljena u patrijarhalnom konstruktu. Rešenja koja Vudmanova nudi podjednako su potrebna i ženama i muškarcima, budući da su i jedni i drugi suočeni sa problemima koje im nameće dominantna patrijarhalna društvena matrica, podjednako pogubna za oba pola.
Po njenom shvatanju, patrijarhat se zasniva na principu moći, štetnom i za muškarce i za žene. On se, s jedne strane, brka s muškošću, dok se, istovremeno, ženskost neretko brani istim onim partijarhalnim sredstvima moći koja, naizgled, nemilice osporava i ismeva. Cilj patrijarhata je efikasnost i savršeni proizvod. Zdravlje, zadovoljstvo, život sa smislom sasvim se prenebregavaju, pa se tako i ljudsko telo svodi na mašinu koja u svakom trenutku mora besprekorno da funkcioniše. Čak i kada se propagira vođenje računa o telu, govori se o tome da ga treba „održavati u formi“, a ne da se prema njemu treba odnositi s ljubavlju.
Već je vekovima patrijarhat usredsređen na ciljeve, dostignuća, konkurenciju, proizvod, na efikasnost i savršenost. I žene i muškarci su zarobljeni u partijarhalnom principu moći i snažnoj potrebi da kontrolišu, kako život tako i druge ljude. U patrijarhatu nema ljubavi: ni prema sebi ni prema drugima, smatra Vudmanova. To se odnosi i na majčinstvo: nesvesna majka ceo svoj smisao i identitet pronalazi u poistovećivanju sa ulogom majke, što se uglavnom završava time da svoju moć nameće deci. Ta moć maskirana je davanjem i neprestanim isticanjem prinete i podnete žrtve, uz emotivne ucene koje je prate.
Sve više ljudi, međutim, počinje da odbacuje patrijarhalne vrednosti, shvatajući da život nije vredan življenja ako uvek trčimo najbrže što možemo. Opštevažeći zakon postignuća doveo je čoveka do granice izdržljivosti, zbog čega sve veći broj ljudi dolazi na terapiju s rečima: „Ako je ovo sve od života, onda ne želim da ga živim“. Upravo je to jedan od ključnih problema današnjice, a ne, kako neki misle, pitanje razlike u zaradama između muškaraca i žena ili pak u kom se procentu žene nalaze na uticajnim i važnim pozicijama, to jest na mestima moći. Jer, i muškarci i žene su sebi postavili pogrešne i nerealne ciljeve, zbog čega, u krajnjem ishodu, obolevaju od besmisla, praćenog somatizacijama i raznim vrstama zavisnosti: od hrane, alkohola, seksa, novca, karijere, rada, uspeha. Mnogi ljudi svoje postojanje neretko pravdaju samo ukoliko nešto rade, ako doprinose, bez čega sebe smatraju potpuno bezvrednim.
Nedostaje nam, dakle, ego koji će reći da je život vredan življenja, ego koji će, što je još važnije, to zbilja osećati, znati. Stoga, uverena je Marion Vudman, čovek treba da se okrene prirodi, ali svesnoj prirodi i svesnoj ženskosti, a ne nesvesnoj, tamnoj materiji, koja nas, takođe, proždire vekovima.
Mudrost koja se manifestuje u prirodi može pomoći čoveku da osvesti žensku stranu Boga, koju Vudman određuje i kao: svetlost u materiji, otelovljenu svesnost, mudrost u telu. I zbilja, mnogo toga možemo naučiti od prirode, koja je spora, ima svoje ritmove, a isključivi cilj joj je život, a ne uspeh. Istovremeno, mada tome uopšte ne teži, priroda daje plodove koji mogu nahraniti celu zemlju. A sve to čini sasvim jednostavno, spontano. Za tu vrstu plodnosti potrebno je strpljenje, uvažavanje prirodnog ritma i čekanje pravog trenutka – kairosa, a ne jurnjava za nerealnim rokovima i neostvarivim ciljevima. Samo osvešćivanjem tog, stvaralačkog, kreativnog dela sebe, utelovljenjem duše i dosezanjem svesne ženskosti – koja podrazumeva zamenu principa moći principom ljubavi – čovek se može približiti onoj sili koja zna da je život, ovde i sada, ispunjen smislom i vredan življenja.