Piše: Olivera Žižović
Jungovi seminari
SNAŽNE DOZE OTROVA SAZNANJA
Izuzetno plodnu naučnu karijeru Karla Gustava Junga – započetu radom na psihijatrijskoj klinici i univerzitetu, a nastavljenu otkrićem i opsežnim pionirskim istraživanjem kolektivnog nesvesnog i arhetipova – obeležilo je kontinuirano pisanje brojnih stručnih članaka i knjiga, obimna terapeutska praksa, istraživački usmerena putovanja, vođenje bogate korespodencije, ali i seminari koje je Jung, s izvesnim prekidima, bezmalo tri decenije držao svojim najbližim učenicima i saradnicima.
U okviru velikog izdavačkog poduhvata, kojim se ne mogu pohvaliti ni mnogo veće i bogatije naučne i kulturne sredine od naše, izdavačka kuća Fedon iz Beograda pre tri godine je započela sa objavljivanjem najznačajnijih Jungovih seminara. Do sada su izašle „Psihologija kundalini joge“ (2015) i prvi od ukupno četiri toma Ničeovog „Zaratustre“ (2016), obe knjige u prevodu Mirjane Sovrović, a nedavno i dvotomna „Analiza snova“ (2017), u prevodu Miodraga Markovića i redaktore prevoda Mirjanu Sovrović i Srđu Jankovića. U godini koja je pred nama očekuju nas drugi tom seminara o Ničeu i seminar o dečijim snovima, a potom i o vizijama.
Seminar o Ničeu, koji je Jung čak šest godina držao na engleskom jeziku, još uvek nije preveden na nemački, pa je tako ova kapitalna knjiga, osim na engleskom, do sada objavljena samo još na italijanskom i srpskom jeziku. Uz kompetentan, brižljivo urađen prevod, koji uspešno prenosi Jungove reči, ali i atmosferu i duh njegovih seminara, tako da predavač gotovo iskrsava pred nama, živ i opipljiv, srpski čitaoci su povlašćeni i stručnim, redaktorskim komentarima i putokazima koji olakšavaju i usmeravaju kretanje kroz gust i neretko zahtevan tekst, olakšavajući nam upuštanje u ovu osobenu intelektualnu i emotivnu avanturu.
Merilo najdubljih značenja
Šta je to što seminare izdvaja od drugih Jungovih dela? Najpre, oni su bili namenjeni odabranom, uskom krugu slušalaca, pre svega stručnjaka, neretko izvrsnih znalaca, lekara i jungovski orijentisanih terapeuta, ali i drugih istaknutih naučnika i intelektualaca. Ilustrativno je, recimo, da se usled nedostatka mesta, krugu slušalaca na seminaru o kundalini jogi tek zahvaljujući Jungovom ličnom zalaganju i intervenciji mogao pridružiti i hemičar, budući nobelovac Tadeuš Rajhtštajn, koji je mnogo godina kasnije istakao da su ta predavanja za njega bila i ostala merilo „najdubljih značenja“. Ova konstatacija nije neobična kada se u vidu ima da je Jung pošao od toga da su unutrašnji procesi koje joga izaziva univerzalni, da mogu suštinski preobraziti ličnost i odvesti je ka višim nivoima svesti, što ih čini uporedivim sa procesom individuacije, odnosno sa unutrašnjim rastom i sazrevanjem ličnosti zapadnog čoveka, o čemu niko ni pre ni posle Junga nije govorio na taj način.
Seminari, dakle, nisu bili namenjeni širokoj publici, niti je bilo predviđeno da njihovi transkripti ikada budu javno publikovani. Štaviše, za korišćenje beležaka sa seminara, koje su pažljivo vodili prilježni učesnici, bila je potrebna specijalna Jungova dozvola, a čak je i za njihovo čitanje ili kupovinu umnoženih kopija uslov bio određeni broj sati provedenih u jungovskoj analizi i posebno odobrenje nekog od analitičara.
Ipak, pet godina pre svoje smrti, Jung je, nakon oklevanja, preispitivanja i konsultacija sa bliskim saradnicima, dozvolio da seminari budu priključeni njegovim sabranim delima, i to u integralnoj verziji i bez bilo kakvih izmena. Čak je izričito zabranio da bilo šta bude korigovano, uključujući i nesumnjive omaške i greške koje su mu se potkrale, a njih je, mora se primetiti, iznenađujuće malo, posebno kada se u vidu ima da Jung nije koristio beleške ili bilo kakav podsetnik tokom svojih predavanja. Do realizacije izdavačkog plana o objavljivanju seminara došlo je, međutim, tek mnogo kasnije, tokom osamdesetih godina prošlog veka.
Susreti su, bez izuzetka, prerastali u živi dijalog i plodonosne diskusije Junga i njegovih slušalaca, tačnije sagovornika, uključujući i dopunska istraživanja i izlaganja na teme koje im je zadavao kada je nešto bilo vredno pažnje i dubljeg sagledavanja. Tako je tokom prve godine seminara posvećenom Ničeovom Zaratustri iscrpno analiziran arhetip Starog Mudraca, dok je Analiza snova, zahvaljujući sadržaju jednog sna, dodatno obogaćena detaljnim izveštajima učesnika o simbolici krsta i meseca i njihovim psihološkim značenjima. Aktuelnost ove teme, sagledane iz perspektive današnjeg odnosa hrišćanstva i islama, a simbolično iskazane kroz arhetipsko sučeljavanje simbola krsta i polumeseca, pruža nam iznenađujuće uvide, koji iznova potvrđuju Jungovu sposobnost da nepogrešivo anticipira buduće događaje, i to ne na osnovu proizvoljnih nagađanja već zahvaljujući istinskom poznavanju ljudske prirode i dubinsko-psiholoških zakonitosti, čime se jedino može objasniti njihova preciznost i istinitost. Zapravo, takve anticipacije su brojne, što Jungova izlaganja čini istovremeno i vanvremenskim i goruće aktuelnim.
Čovek kao takav
Prvi tom seminara o Ničeu, koji obuhvata šest stotina pedeset stranica teksta, uvodi nas u dubinsko-psihološku analizu Ničeovog, po mnogo čemu intrigantnog ostvarenja „Tako je govorio Zaratustra“. Budući da su u ovoj knjizi iznete neke od njegovih najvažnijih ideja – o imoralizmu, volji za moć, večnom vraćanju istog, smrti Boga, natčoveku, nužnom prevrednovanju svih vrednosti, ne čudi da ju je autor, uprkos brojnim nerazumevanjima, kontraverzama i kritikama, smatrao najvažnijom u svom opusu.
Ono što je za mnogobrojne proučavaoce Ničeovog dela bilo prepreka i gotovo nerešiva zagonetka, za koju nisu imali ključ, za Junga će postati lični i profesionalni izazov. Štaviše, „Zaratustra“ sadrži izuzetno pogodnu građu za analize kakve je Jung praktikovao, pre svega kao tvorac metode tumačenja arhetipskih sadržaja koji svoje poreklo imaju u kolektivnom nesvesnom.
Niče je, naime, prva tri dela svoje knjige napisao u jednom dahu, svaki za po desetak dana, našavši se u specifičnom stanju, koje je izazvala velika lična kriza kroz koju je prolazio, a koja je bila kompenzovana snažnim stvaralačkim nadahnućem i povišenom intuicijom. Posredi je, dakle, ekstatično, dionizijsko stanje, veoma blisko opsednutosti, zbog čega tako dobijeni sadržaji, sačinjeni od arhetipskih slika i simbola, mogu biti posmatrani kao bezmalo direktni produkti kolektivnog nesvesnog. Njihovo sagledavanje, zahvaljujući Jungovim interpretacijama, vodi nas ka najznačajnijim egzistencijalnim, psihološkim, moralnim, teološkim, filozofskim i ontološkim problemima, ali i ka onim „ljudskim, suviše ljudskim“, što ovu knjigu čini dodatno podsticajnom i dragocenom.
Sa druge strane, tokom seminara posvećenog analizi snova, Jung će, u cilju demonstracije svoje metode, iscrpno analizirati trideset snova jednog prosečnog, poslovnog, porodičnog čoveka, srednjih godina, koji nije bio neurotičan, ali nije bio ni po čemu ni poseban, mada se nalazio u svojevrsnoj krizi, koja bi se mogla označiti kao kriza životnog smisla. Međutim, kako se klupko njegovih, naizgled običnih i krajnje individualnih snova odmotava, ispostavlja se da oni nisu samo iznenađujuće duboki i višeslojni, već su na određeni način i opšteljudski. Time predočeni sadržaji snevača, ali i njegovog analitičara, učesnike seminara i čitaoce, odvode ka najintimnijim delovima sopstvenog bića, istovremeno ih upoznajući sa univerzalnim i večnim tajnama ljudske prirode.
Zahvaljujući Jungu i primeni njegove metode, koja nas u krajnjem ishodu uvek vodi ka najdubljim psihološkim problemima i istinama, odnosno ka kolektivnom nesvesnom kao izvoru i ishodištu svih ljudskih sadržaja, analiza Ničeovih zapisa postaje bliska seriji svakodnevnih, posve običnih snova, a jedan od najznačajnijih i najuticajnijih modernih filozofa, koji je u sebi nesumnjivo nosio seme genijalnosti, približava se everyman-u, čoveku kao takvom.
Čitajući seminare, shvatamo da je Jung neprestano primoravao svoje sagovornike na preispitivanja svih vrsta, nedozvoljavajući im uniformne i konvencionalne odgovore niti pribegavanje konformizmu i lakim rešenjima. Očekivao je i tražio, kako od sebe tako i od drugih, hrabro suočavanje i hvatanje u koštac sa svim teorijskim, ali i konkretnim, životnim problemima – spoljašnjim i unutrašnjim, racionalnim i iracionalnim, ličnim i opštim, prolaznim i večnim.
Na seminarima koje je držao, Jung je igrao otvorenih karata, bez zadrške ili bojazni da bi mogao biti pogrešno shvaćen ili zlonamerno interpretiran. Budući da je pred sobom imao kompetentne slušaoce i kolege, a ne pacijente, otrov uvida nije davao u malim, već u velikim i snažnim dozama. Time je pokazao da postoji suštinska razlika između učenosti i mudrosti, budući da je sve o čemu je govorio bilo duboko proživljeno i iskustveno dosegnuto, pa stoga i lekovito.
Jungove knjige i seminari ne iniciraju čitaoce prevashodno u njegovo učenje, već ih direktno uvode u život, do čega je Jungu kao empiričaru i praktičaru najviše bilo stalo. Zato se njegovim knjigama uvek iznova moramo vraćati, mada ih, poput života, nikada ne možemo do kraja i potpuno pročitati, odnosno obuhvatiti i dokučiti.